Синоћ је у препуној галерији Музеја Старе Херцеговине представљена књига „Босанска голгота, слом снага Југословенске војске у отаџбини у Босни 1945. године „.

Књига је објављена 2021. године и доноси нова истраживања злочина на ширем подручју источне Босне, илустрована је са више од 200 фотографија, од којих се многе по први пут објављују у јавности.

Књига је плод дужег истраживања двојице историчара са београдског Института за савремену историју доктора Немање Девића и Бојана Димитријевића.

„Босанска голгота“ је примарно посвећена некадашњем простору БиХ, односно данашњој територији Републике Српске, са посебним освртом на подручје Фоче и Калиновика“, рекао је Девић, и додао да се ради о повлачењу ЈВО, односно остатака легалне Југословенске краљевске војске која се након доласка Црвене армије у Југославију повукла у пасивније крајеве, рачунајући да ће ту моћи да успјешније сачека расплет ратне драме.

„Склоп политичких околности гонио их је даље од Србије. Тај дуг бесциљни пут није имао срећан епилог. Војска је потучена током друге битке на Зеленгори у пролеће 1945. године, а њени остаци су потом гољени на овом простору“, појашњава Девић.

Према његовим ријечима, највећа масовна гробница настрадалих везана је за Миљевину и село Будањ. „Нова истраживања показују да је злочин био идеолошких димензија, а показује да је број жртава био мањи него што је партизанска власт изнела после рата. Они су говорили о 9235 погинулих, заробљених и уништених. Број је на срећу мањи, али без обзира на број у Будњу, од најниже процене од 700 до конзервативније процене од 2200 људи, ради се о до сад највећој необјављеној масовној гробници на територији БиХ, гдје поред једног крста који је направила црква ми ни данас немамо истражену локацију“, каже Девић.

Аутори књиге „Босанска голгота“ Немање Девић и Бојан Димитријевић током истраживања пронашли су трагове у Војном архиву у Београду, који упућују да су вршена убиства заробљеника без суда и без прецизне евиденције на Зеленгори послије 15. маја 1945. године.

„Сачувана архивска грађа говори нам да су дефинитивно биле вршене ликвидације заробљеника. Колико њих је погинуло у бици, колико по заробљавању тешко је рећи. Процена је да њих између 8000 и 9000 дошло 12. маја 1945. године на Зеленгору и да је од тог броја ретко ко преживео. Тако да имамо мало усмених сведока који су то записали, али смо од свих делова сведочења, докумената и сведочења мемоариста покушали да склопимо један мозаик који говори о босанској голготи и њеној завршној драми на Зеленгори“, истиче Девић и додаје да према писању Милована Ђиласа, обрачун таквих размјера није могао да се деси без директног знања и одобрења Јосипа Броза Тита. „У извршењу овог злочина учествовале су снаге 3. корпуса Југословенске армије, односно 37. дивизија. Ударну песницу у том обрачуну носила је 3.Санџачка пролетерска бригада дијелом попуњена на теритрији Рашке области, а дијелом у Јужној Србији“, наводи Девић.